Рај и пакао

Човек умире и одлази на небо.
Анђели му кажу:
- Одвешћемо те у Рај, али прво да ти покажемо Пакао.
Одводе га на место са великом средишњом посудом пуном кашасте хране. Око посуде су јадне и гладне особе. Свака од њих има кашику дугачку по три метра. Храну могу добавити, али је, због дужине кашике, не могу принети устима. И тако, ове патетичне особе гладују поред изобиља хране.
Затим га анђели одводе у Рај.
На његово изненађење угледа исту сцену. Поново гигантска посуда са храном, поново људи са кашикама од три метра. Само, ови су задовољни, срећни, насмејани и здрави.
- Зашто? У чему је разлика да су ови људи срећни и сити? – упитао је анђеле.
- Па зар не видиш? – упитали су га.
Када је пажљиво погледао, приметио је да свака особа храни кашиком суседну.
- Овде људи хране једни друге. Они су научили пут љубави...

Свети Ратник (Димитрије Солунски)

Свети Ратник (Димитрије Солунски) - Чудо


Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах. постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.

Света тајна покајања

Шта је света тајна покајања?

То је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом.

Који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не?

Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали.
Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени ,,ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31).

Шта је потребно за ову Свету Тајну?

Исповедање грехова пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје.

Како знамо да су лицу које се каје греси опроштени?

Знамо из Светог писма и Светог предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи.

Ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове?

Сам Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима: ,,Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22-23).

Ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести?

Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божијег свештеника ради исповести и опроштаја.

С каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест?

С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију.

Какву епитимију(казну) може свештеник да нам наложи?

Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време.

Да ли треба да приступамо често светој тајни покајања?

Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом продицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.

Из књиге ,,Вера Светих" Свети Владика Николај Велимировић стр. 81-83.

Света тајна причешћа

Шта је света тајна причешћа?

То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег, Исуса Христа.

Ко је установио свету тајну причешћа?

Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти.

Како је Он установио ову свету тајну?

То је описано у св. Јеванђељу: ,,И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (Мат. 22., 26-28).

За време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа?

За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове ,,Света литургија".

Зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења?

Зато што она приказује читаву драму Христовог живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо.

Који је најважнији моменат на светој литургији?

Освећење хчеба и вина које врши епископ или свештеник.

Зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви?

Зато што је Христос заповедио: ,,Ово чините за мој спомен" (Лк. 22,19)

Зашто је потребно да се причешћујемо?

Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: ,,Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн, 6,54)

Какве су последице непримања причешћа?

У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: ,,Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи" (Јн.6,53)

Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа?

Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

Шта примамо кроз свету тајну причешћа?

Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: ,,Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему" (Јн.6,56). ,,Ко једе мене и он ће живети мене ради" (Јн.6,57)

Може ли се то објаснити неким упоређењем?

Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају.

Шта би се још могло рећи о овој храни наших душа?

Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: ,,Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. 6,58)

Колико би пута требало да се причешћујемо?

Најмање четири пута годишње(у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести.

Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа?

,, Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за опроштење греха и за живот вечни"

Из књиге ,,Вера светих"(стр. 78-81) Свети владика Николај Велимировић

Препоручујем да се свако ко жели да се причести, ако му је први пут, обрати свом парохијском свештенику по том питању. Такође да се пре причешћа обавезно исповеди а о томе ћу сутра нешто написати.
Исто тако, мислим да би свако, нарочито онај ко тек почиње да учествује у црквеном и литургијском животу, свако онај ко је нови у овој духовној материји, као што сам ја, набави ову књигу јер је у њој Свети владика Николај на јако леп и разуман начин, нама ,,почетницима" објаснио многе делове црквеног, литургијског, молитвеног. . . живота у Православљу.

Људи пчеле и људи муве

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

Из књиге ,,Сузе за свет"

Житије Св. кнеза Лазара

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару", као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје".

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ".

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...".

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Текст преузет са сајта СПЦ

НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА У МАНАСТИРУ РАВАНИЦА (код Ћуприје)

Библију је писао савршени ум

БИБЛИЈУ ЈЕ ПИСАО САВРШЕНИ УМ
Научни доказ


Још пре сто година Иван Пањин је необориво доказао да Свето писмо није начинила људска интелигенција - али зашто се о томе ћути?

Лист Њујорк Сан је крајем 19. века дао доста простора о расправи о истинитости хришћанства, па је објавио и текст потписан иницијалима В.Р.Л. који је хришћанство осуђивао и на крају изазивао ,,некога од шампиона хришћанства" да понуди чињенице у одбрану те вере. Тај број новина случајно је доспео у руке Ивана Пањина, Руса који је био настањен у Канади и бившег анархисте који се преобратио у правог верника. Он се годинама, трпећи оскудицу, био посветио откривању нумеричких карактеристика Библије. Био је доктор математике, а једино средство су му били, у оно доба, оловка и папир.


Пањин је изворне текстове Старог завета - на хебрејском и Новог завета - на грчком даноноћно подвргавао прорачунима и открио да постоје математичке законитости које се доследно исказују у целој Библији, у сваком њеном делу и у њеној целокупности, а оне су тако савршено уграђене да то, очито, није могао учинити ни највећи људски ум, а ни најмоћнији данашњи рачунари.
Пањин је показао да је Библија плод Божанског Духа који се исказивао кроз записиваче - од оних старозаветних, па до Исусових апостола - и да је целина грађена тако да сваки део има своје место одређено оним што му претходи и оним што му следи. О свему томе он је написао и неколико књига.
Али, пустимо Пањину да вам сам изложи делић свог открића, заправо онај који је обелоданио читаоцима Њујорк сана. Он је, наиме, редакцији послао допис следеће садржине, који је објављен новембра 1899..

САВРШЕНИ СИСТЕМ

,,Господине, у данашњем броју магазина ,,Сан" господин В.Р.Л. позива да му се предоче неке чињенице о исправности хришћанства. Износим само неке чињенице:


1. Првих 17 стихова Новог завета садрже Христов родослов. Он се састоји из два главна дела: стихови 1-11 покривају период од Аврама, оца изабраног народа, до РОПСТВА, кад су они нестали као независан народ. Стихови 12-17 покривају период од ропства до обећаног Спаситеља, Христа. Испитајмо први део овог родослова.
Његов речник има 49 речи или 7*(пута)7. Овај број је сам седам (особина 1) седмица (особина 2), а збир његових чиниоца су 2 седмице (особина 3). Од ових 49 речи, 28 или 4 седмице почињу самогласником, 21 или 3 седмице почињу сугласником (особина 4).
Опет: ових 49 речи тог речника имају 266 слова, или 7*2*19. Овај број је по себи 38 седмица (особина 5), а збир његових чинилаца је 28, или 4 седмице (особина 6), док је збир његових цифара 14, или 2 семице (особина 7). Од ових 266 слова, штавише, 140 или 20 семица су самогласници, а 126 или 18 седмица су сугласници (особина 8).




То ће рећи: управо као што је број речи у том речнику садржалац броја 7, тако је и број његових слова садржалац броја 7, управо као што је збир чинилаца броја речи садржалац броја 7, тако је и збир чинилаца броја његових слова садржалац броја 7. И управо као што је број речи подељен између самогласничких речи и сугласничких речи бројем 7, тако је и њихов број слова подељен између самогласника и сугласника седмицама.
Опет, од ових 49 речи, 35 или 5 седмица јављају се више од једном у том пасусу; а 14 или 2 седмице, јављају се само једном (особина 9); седам њих се јавља у више од једног облика, а 42 или 6 седмица јављају се само у једном облику (особина 10). А међу деловима текста 49 речи су подељене овако: 42 или 6 седмица су именице, 7 нису именице (особина 11). Од именица, 35 или 5 седмица су властите именице, а 7 су заједниčке именице (особина 12). Од властитих именица 28 су мушки преци Христа, а 7 нису (особина 13)...

ПРСТЕН У ПРСТЕНУ

Ово набрајање нумеричких феномена ових 11 стихова не почиње да буде исцрпиво, али је довољно показано да се објасни да је овај део родослова конструисан по једном разрађеном плану седмица.
Окренимо се сад родослову као целини. Нећу замарати говорећи о свим његовим нумеричким феноменима - биле би потребне читаве странице. Указаћу на само једну особину. Нови завет писан је на грчком језику. Грци нису имали одвојене симболе за изражаванје бројева, које би одговарале нашим арапским бројевима, већ уместо тога су користили слова свога алфабета: управо као што су Јевреји, на чијем је језику написан Стари завет, користили у исту сврху своја. Према томе, 24 грчка слова представљају следеће бројеве: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 ,20, 30, 40, 50, 60, 70, 80, 90 ,100 ,200 ,300 ,400 ,500 ,600 ,700 ,800.


Свако грчко је тако један збир у аритметици, добијен додавањем бројева представљених тим словима, или њиховим нумеричким вредностима. Сад речник целог родослова има 72 речи. Ако напишемо његове нумеричке вредности преко сваке од тих 72 речи и саберемо их, добијамо њихов збир 42.364 или 6052 седмице, дистрибуиране само у следеће алфабетске групе:

- алфа-бета имају 9.821 или 1.403 седмице
- гама-делта имају 1.904 или 272 седмица
- ета-зета имају 3.703 или 529 седмица
- тхета-ро имају 19.264 или 2.752 седмице
- сигма-кси имају 7.672 или 1.096 седмица

Али, нумеричка вредност 10 слова коришћених за прављење ових група је 931, или 7*7*19, што је садржилац не само броја 7, већ и 7 седмица.
Нека господин В.Р.Л. започне да пише неких 300 речи интелигентно као што то чини овај родослов и репродукује неке нумеричке феномене сличне врсте. Ако то учини за шест месеци, заиста ће учинити чудо. Претпоставимо да је Матеј направио тај подвиг за месец дана.
2. Други део овог поглавља, стихови 18-25, односи се на рођење Христа. Он се састоји од 161 речи, или 23 седмице, које се јављају у 105 облика или 15 седмица, са речником од 77 речи или 11 седмица. Овде анђео говори Јосифу.
У складу са тим, од тих 77 речи, анђео користи 28 или 4 седмице. Од 105 облика он користи 35 или 5 седмица. Нумеричка вредност речника (различитих речи) је 52.605 или 7.515 седмица, а форми (укупно речи) је 65.249 или 9.347 седмица.
Ово набрајање само почиње такорећи да дотиче површину нумерике овог поглаваа. Али, овде је нарочито вредно пажње чињеница да анђелов говор такође има једну шему седмица, што га чини неком врстом прстена у прстену, круга у кругу.
Ако господин В.Р.Л. може написати сличан пасус од 161 речи са истом шемом само седмица (мада овде има и неколико других), за неке три године, он ће учинити још веће чудо. Претпоставимо да је Матеј остварио тај подвиг за само шест месеци.

БОЖАНСТВЕНО МНОШТВО СЕДМИЦА



3. Друго поглавље Матеја говори о Исусовом детињству. Његов фонд речи има 161 реч или 23 седмице, са 896 слова или 128 седмица, и 238 форми или 34 седмице. Нумеричка вредност фонда речи је 123.529 или 17.647 седмица, форми 166.985 или 23.855 седмица, и тако даље кроз странице набрајања.
Ово поглавље има најмање четири логичка дела, и сваки део показује сам за себе исте феномене који се налазе у поглављу као целини. Тако првих шест стихова имају фонд од 56 речи, или 8 седмица, и тако даље, све по истој шеми састављеној од семица. Ту има неких говора. Ирод говори, мудраци говоре, анђео говори. Али су овде нумерички феномени тако исказани да, мада има такорећи бројних прстенова унутар прстенова и кругова унутар кругова, сваки је савршен за себе иако формирају све време само део остатка.
Ако господин В.Р.Л. може написати поглавље као што је ово, исто онако природно као што Матеј пише, али садржећи у неких 500 речи толико много испреплетених а ипак складних нумеричких особина, у рецимо преосталом делу свог живота - колико год да је он сад стар, или ономе којем се нада, ако он то уопште овако постигне то ће бити заиста чудо над чудима. Узмимо да је Матеј постигао тај подвиг за три године.

4. Нема, међутим, ниједног дела од стотина оних у Јеванђељу по Матеју који није конструисан на тачно исти начин. Само са сваким додатим пасусом тешкоћа таквог конструисања расте не аритметичком, већ геометријском прогресијом, јер он успева да напише све делове тако да развија константно фиксне везе са оним што је било пре и са оним што иде после. Тако би било лако показати да би господину В.Р.Л. било потребно неколико векова да напише књигу као што је Матеј. Колико је то требало Матеју, писац не зна, али како је он то успео да уради између Христовог распећа, 30. године наше ере (његово јеванђеље није могло бити написано раније), и уништења Јерусалима 70. године (а јеванђеље није могло бити написано касније), то нека објасне господин В.Р.Л. и његови истомишљеници.
Како год било, Матеј је то урадио и тако имамо једног чудесног нечувеног књижевног, математичког уметника, без премца, који се једва може и замислити. Ово је прва чинњеница о којој треба да размишља господин В.Р.Л.



СВЕ КЊИГЕ ИСТЕ СТРУКТУРЕ

Једна друга чињеница још је важнија. У самом првом одељку, родослову о којем смо говорили, речи које се не налазе нигде другде у Новом завету јављају се 42 пута или шест седмица и имају 126 слова, што је 7*6*3, где су оба ова броја садржатељи не само седмица, већ и 6 седмица - да наведемо само две од многих нумеричких карактеристика ових речи.
Али, како је Матеј знао, кад је планирао ову шему за ове речи (чија је једина карактеристика то да се не јављају нигде другде у Новом завету), да се оне неће наћи у других 26 књига. Да их неће користити осталих седам новозаветних писаца, осим ако не претпоставимо немугућу хипотезу да се сложио са њима у погледу тог ефекта, он је морао имати пред собом остатак Новог завета када је писао своју књигу. По свему томе, Јеванђеље по Матеју онда је писано последње.
Пањин затим показује да су све књиге и њихови делови и Старог и Новог завета писани по истом овом принципу, као и да је стога свака од њих морала бити писана после осталих 65 књига (што је, наравно, апсурдно), да би могла испуњавати нумеричке захтеве такве структуре.
Из свега тога, као и из безброј других нумеричких феномена који се на невероватан начин провлаче кроз Библију, Пањин је доказао да Свето писмо не може бити резултат људског ума, и позива најеминентније научнике свог времена да га побију, чак и пред грађанским судом који би утврдио да ли би било који човек могао написати такву књигу.
Погађате, остао је без противника, а после тога се ни В.Р.Л. више никада није јављао до дан-данас. А, ако погледамо данашњицу - зашто се о овоме овако ћути, то можемо само да нагађамо. . .

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР


Свети Митрофан, први патријарх цариградски
Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!” И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

Свети мученик Конкордије
Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан
Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог
Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

Свештеномученик Астије, епископ драчки
Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

Свете Марта и Марија
Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.

Света Ћирилица

Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комуистима, што су задржали Ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од праволавних. Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове српске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви српски народ и навући проклетство од Св. Саве. Не, ако Бога знате, господо српка, ако сте и учени, будите паметни.
Свети владика Николај Велимировић





Преподобни Исакије исповедник
У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!” Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен”. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

Света Макрина
Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку после премногих страдања за веру Христову.

О бројаницама

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају симболички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми овце Доброг Пастира Господа Христа, који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти.

Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворица. По старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

Како се молимо помоћу бројаница

Поред молитава које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве, како нам ум не би лутао.

Како почети молитву


Ставши на уобичајено место где се молимо Богу, прекрстимо се и сабравши мисли, узмемо левом руком чворић бројанице држећи га између палца и кажипрста. Полако и сталожено, са потпуном сабраношћу ума, почнемо изговарати речи: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА! Узимајући палцем и кажипрстом наредни чворић на бројаницама поново изговарамо речи молитве, не одвајајући ум свој од њих, и тако редом онолико пута колико смо себи одредили правило, односно колико нам је наш свештеник код кога се исповедамо и причешћујемо одредио.

Осим горе наведених речи молитве којима се обраћамо Спаситељу нашем, још се користе молитве којима се молимо Пресветој Богородици: ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА! или своме светитељу кога славимо као Крсну славу: СВЕТИ (име светитеља), МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!

Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње и свој народ, и то тако што на првом чворићу бројанице изговарамо следеће речи: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (или слуге, слушкињу,народ) СВОГА (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога или оних за које се молимо, већ говоримо: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ (имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

Исусова молитва је најважнија молитва сваког хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге молитве. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срца низводи Божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси Бозански мир.

Молитва на бројанице може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоницама, приликом шетње или чак неког разговора у коме не учествујемо.

Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом, тихо се молећи док не заспу. Ујутро када се пробуде одмах се лате бројанице и тако започну свој дан са молитвом.

Укратко речено, Исусовом молитвом можемо се молити увек и свугде а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Зато не занемарујмо могућност да се Богу молимо, већ напротив, привлачимо милост и благодат Божју на себе и ближње своје за које се молимо и са којима живимо или смо живели. АМИН.

Преузето са сајта манастира Лепавина.

Свети мученица Гликерија
Кћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој, настани се Гликерија у Трајанопољу у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама), Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада”. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади, отвори тамницу и зачуди се, кад је виде здраву, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије, видевши то чудо, и сам исповеди Христа Господа, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња, она хваљаше Господа спомињући чудо на три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове, и помоливши се Богу, ова света дева предаде душу своју Господу, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро, којим се лечаху болесници од најтежих болести.

Свети мученик Александар
Словен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да по царевој наредби ода почаст идолима римским, због чега би дат капетану Тиверијану, да га или усаветује, да се одрекне Христа, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања Александру се више пута јављао ангел Божји блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту, званом Карасура, мученик створи чудо молитвом; наиме, када жеђ досади и њему и војницима, који га праћаху, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан, да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом, виде светле ангеле Божје унаоколо, и уплаши се, и клону му рука. Упита га Александар, зашто му клону рука, а он рече, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом Александар се помоли Богу, да одступе ангели, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет.

Преподобни Јован, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски
Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028., а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере, која је морем дошла у манастир.

Заузимање Архангела Михаила за време операције

Једно од многобројних чудеса Архангела Михаила представља и исцељење дечака Василија Карастириса, чијој је операцији присуствовао сам Архангел. Играјући се, Василије је пао и озбиљно повредио главу. Довезли су га у болницу где су лекари поставили поразавајућу дијагнозу: слепило и потпуна парализа руку и ногу. Дежурни у болници је позвао родитеље несрећног дечака к себи у кабинет и рекао им:
- Стање дечака је тешко. Неопходна је хитна операција, али бићу отворен, наде за успех су минималне. Један, два процента не више.
Одлуку треба донети брзо, док још постоје какве такве шансе. Мајци се учинило да се земља измиче испод њених ногу.
Отац је упитао:- Докторе, зар не постоји никаква друга могућност?-Нажалост, не. Не размишљајући дуго отац је дао сагласност за операцију. Док су дечака припремали за операцију, како је после он сам причао, када су прекрили његове очи тама је ишчезла, и пред њим се указало светло виђење; Видео је храм са високим сводовима и фасадом обложеном црвеним каменом. Из отворених врата храма излазила је заслепљујућа светлост. Василије се приближио ка вратима и... шта је видео!! Предиван младић, обасјан јарком светлошћу, пружао је к њему руке и звао га:- Дођи овамо Василије. Не бој се, оздравићеш. Ја ћу водити руку лекара и операција ће успети. Дечак је пришао младићу који га је звао, пао на колена, обгрлио његове ноге и наслонио повређену главу ка његовој левој нози. Пре него што ће виђење ишчезнути, дечак је успео да примети у дубини храма тамну икону са сребрним рамом.
Операција се завршила успешно. Вид и покретљивост су се у потпуности повратили. То се догодило 21. новембра на празник светог Архангела Михаила. Успех операције лекари су сматрали за чудо. Прошле су године. Све то време, Василијева породица је узалуд тражила онога ко је њиховом сину повратио здравље, док једнога дана у једној телевизијској емисији, Василије, изгубивши сваку наду, није препознао храм из свог виђења. Са мноштвом поклоника он је дошао у храм у Мандамадосу (село у Грчкој), посвећен светом Архангелу Михаилу.(Из публикације ,,Православни пут")

Чудотворна икона Светог Архангела Михаила у храму у Мандамадосу

Црквени календар-Недеља 23.5.2010.
Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница - Тројице
седам недеља после Ускрса - пада у недељу

После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

ПОВЕСТ О ЗОЈИ

ПОВЕСТ О ЗОЈИ

Истинити догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана

града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.



У Граду Кујбишеву живела је породица: благочестива мати и њена ћерка Зоја. Увече на Нову годину (31. децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је ћерка истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.

Гости се беху скупили, Зојин вереник по имену Николај још није дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону Светог Николаја Чудотворца са зида и рекла: ,,Узећу овог Николаја и идем да с Њим играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. ,,Ако има Бога, Он ће ме казнити", одговорила је она.

Почела је да игра, окренула круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа. Весеље се претвори у ужас. Сви у страху побегоше из собе, само Зоја остаде да стоји са иконом Св. Николаја, притиснутом на грудима, скамењена и хладна као мрамор.

Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле ињекција, које су хтели да јој дају, ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њенога тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али срце је куцало. - Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...

Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана. Њена вера и милосрђе Божје, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.

Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали издалека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 И 30 година) оседели су од узаса када би око поноћи Зоја почињала страшно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.

- Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! - викала је Зоја.

О свему сто се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино,

Патријарх је одговорио: - Ко је казнио, тај ће и да помилује!

Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:

- познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.

- свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.

- јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приступио у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и одслужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: ,,Сада треба чекати знамења у Велики дан (то јесте на Празник Васкрсења Христовога). Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"

- Митрополит Николај, који је такође одслужио молебан и рекао да ,,ново знамење треба чекати у Велики дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.

Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великог поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећи пут, на сам дан Благовести, дежурни су га пустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи:,,Но, јеси ли се уморила од стајања?"

Прошло је неко време, а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било... Сви су убеђени да је то био сам Свети Никола. Тако је Зоја престајала четири месеца (128 дана) до самога Васкрса, који је те године пао 23. априла (6. маја по новом календару). У ноћи Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује:,,Молите се!" Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају:,,Зашто тако страшно вичес?" Уследио је одговор: ,,Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!" Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али је она наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безаконима.

,,Како си досад жива остала? Ко те је хранио?", питали су је. ,,Голубови, голубови су ме хранили", био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божјег, милостивог Николаја Чудотворца, као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.

Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву с покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили. Са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући Зојине речи: ,,Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"

На Васкрс, трећег дана, Зоја је отисла Господу, прошавси тежак пут 128-дневног стајања пред лицем Господњим ради искупљена свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући већни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. И само име девојчино Зоја (на грчком ,,зои") значи - живот. Амин.

Напомена:
У совјетској штампи онога времена такође је било саопштења о Зојином случају. Одговарајући на писма која су стизала у редакцију чувеног листа, неки умишљени научник потврдио је да догађај са Зојом заиста није умишљен, али је притом изјавио да је у питању врста укочености досад још непозната науци. Неистинитост овакаве претпоставке је очигледна: јер прво, код укочености, тј. обамрлости нема такве камене отврдлости коже, па зато лекари могу болеснику да дају ињекцију; друго, обамрлога је могуће преносити са места на место, те он лежи, док је Зоја само стајала, и то стајала толико колико обични људи нису у стању да стоје, притом је нису могли померити са места; треће, обамрлост сама по себи не обраћа човека Богу и не доноси откровење с Неба, а у Зојином случају не само да су се хиљаде људи обратили вери у Бога, него су своју веру јавили делима, тј. крстили су се и постали морални; не само да су признали да Бога има, него су постали Хришћани. Јасно је да узрок томе није била обамрлост, него деловање самог Бога: Он чудима утврђује веру, да би избавио људе од греха и од казне за грехе.



Свети апостоли Аристарх, Пуд и Трофим
Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дап 19, 29; Кол 4, 10 ; Фил 24). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише апостол Павле: „Поздравља вас Аристарх који је сужањ са мном” (Кол 4, 10). А у посланици Филимону назива Павле Аристарха „Сарадницима мојим” (Фил 1, 24), заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Апостол Павле га спомиње једанпут (2. Тм 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дап 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише апостол Павле: ”Трофима оставих у Милиту болесна” (3. Тм 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

Свети мученик Сава Готски
У готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин”. Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром, говорећи: „Тај нити може штетити, нити користити!” Друге године пак о Васкрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу Пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека, војници га хтедоше успут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада свети Сава у својој тридесет првој години, 372. године.

Свете мученице Василиса и Анастасија
Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.

АРХАНГЕЛ МИХАИЛО СПАСАВА ГРЕШНЕ

Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, по-штовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чуда Светог Арханге-ла Михаила (6/19. септембар), да би показао велику милост, даровану од Бога људи-ма.

,,Мир Божији нека сиђе на вас, браћо хришћани. Послушајте, браћо, шта се догодило са мном, Тимотејем, слугом Исуса Христа. Једном сам се упутио ка светом животворном Крсту и Гробу Господњем и ка свим местима, којима је ишао Господ наш Исус Христос. И тако сам доспео у дом светог Прохора, љубљеног ученика јева-нђелисте Јована Богослова. После дуготрајног тражења, нађох књигу коју је Прохор написао. У тој чудесној књизи прочитах следећу велику утеху Јована Богослова:

Једном сам ишао у пратњи ангела Божијег који ми је објашњавао небеске тајне о људима. И чујем тада шум, сличан шуму многих вода које падају са велике висине. Када са ангелом дођох ближе, видех огромно језеро и страшни казан пун непокаја-них грешника. Ја упитах мог пратиоца: ‘Објасни ми, зашто је та јама толико дубока?’ Угледао сам огњену лаву са великим димом; она је кључала и са хуком се подизала на триста метара у висини, и некакви црви, величине змије, гмизали су по телима грешника у том језеру-базену. ‘Оче Јоване, пријатељу Божији, мучење које сада гле-даш страшније је од сваке казне. Ово језеро може да прими у себе сав свет, дубина његова је бесконачна, змије и црви који гризу тела грешника бране им да се спусте у дубину језера током триста дана, а затим им забрањују да се подигну са дна уз по-моћ колца за који грешници као да су привезани.’ И Јован горко заплака због поги-бије грешника. ‘Не плачи, оче Јоване, пријатељу Божији, не плачи. Ускоро ћеш угле-дати велику радост, захваљујући архангелу Божијем Михаилу. Велика је љубав Божја према архангелу Божјем Михаилу.’ Тада угледах у чудесној лепоти самог архистра-тига Михаила у необичној лађи од херувима и серафима, у пратњи многих ангела и светих, великих пророка и мученика, како се приближавају огњеном језеру. Сви су они украшени неописивом лепотом. Тако се архангели приближише грешницима предатим на мучење. Истога часа угаси се огањ, пламена лава престаде да се поди-же, животиње се изгубише. Када се све утиша, архангел Михаило потопи своје десно крило у језеро, изведе их на чврсту земљу. Затим он поново спусти то исто десно крило по други пут и извади из језера још више душа него први пут. Тада херувими и серафими падоше ничице пред њим и стадоше да га моле да и трећи пут потопи крило. Он упути свој добри молитвени глас ка Господу, принесе молбе за спасење и погрузи своје крило и трећи пут у језеро и изведе на свом милосрдном крилу још веће мноштво душа. Тада ангели и свети, узевши их, омише те душе водом благода-ти и помазаше их миром радости и поставише их редом пред лице Божије. Тог часа иза завесе Господње изађе глас који рече: ‘Заступништво архангела Михаила и Мајке Моје Пресвете Дјеве и свих мојих ангела изабраних, који су на земљи испунили вољу Оца Мога, уведе душе у рај блаженства, вечности и покоја.’
При овом дирљивом призору свети Јован се удиви састрадавању архангела Михаила. Анђео му рече: ‘Знај Јоване, пријатељу Божији, да се чудо које си ти видео понавља сваке године 6. септембра на дан празновања у част архангела Михаила, јер га је Свевидећи Бог одредио за вођу небеске војске због велике победе коју је он изво-јевао над силама сатане.
Када су јудејци непоштедно приковали Спаситеља на крст, архангел Михаило био је толико огорчен, да су небо и земља потамнели, не могавши да поднесу његову велику тугу и жалост. Када је Спаситељ устао из гроба, он је одвалио камен, донео благу вест женама-мироносицама, и задржао сатану, одузео му оно што је имао. Бог је дао архангелу Михаилу велику силу и власт, да чак спасава оне који пребивају у мукама. Господ га је прогласио вођом небеских сила и допушта му да сваке године 6. септембра извози лађу од херувима и серафима, да се у пратњи светих ангела при-ближава душама осуђеним на мучење. Архангел Михаило помаже да се спасу они који су чинили милостињу у име његових мученика и светих. Архистратиг Михаило предстоји за оне који су претрпели жалост и страдање за име Господње и заувек их ослобађа од казне. Архангел Михаило неће престати да дејствује на дан 6. септембра до скончања света. Тог значајног дана, 6. септембра, он пада приклонивши колена, пред завесом Божијом, клањајући се ничице, и моли се за душе које се налазе у стра-шним мукама све дотле док Бог не помилује људе и све који живе на земљи. Шестог септембра сви ангели сакупљају се око Михаила и завесе Божије. По благослову Бога Сведржитеља, арахнгел Михаило прилази одевен у одежду благости и милосрђа, и навешћује свима да се Бог умилостивио над светом и подарио људима разум весеља.
Ти си сад видео, Јоване, како ће бити срећан онај човек који учини дело ми-лосрђа у име архангела Михаила, исто као и онај који се потруди да препише ову књигу, где се налази тај опис, и ако буде читао речи ове повести или принесе на дар цркви ово свето казивање, или ко постави свећу или упали светилник, кандило или тамјан, учини какав частан принос у име аргангела Михаила, он тога неће заборави-ти и наградиће благочестивог. Ако неко укаже милостињу сиромашнима, према својим моћима, а након смрти, због свог греховног живота, буде бачен у пакао, тада Господ неће заборавити његово добро и посредством архангела Михаила спасиће га. Ако неко пожели да запише ове речи, тада овај запис треба чувати у кући у чи-стоти и тада том човеку у дом неће ући ни рана ни глад, ни друго што слично; ни метак, ни змија, никаква вражја сила неће моћи да науди човеку или дому његовом: ни црв, ни скакавац, никакав гмизавац неће моћи да нанесе штету врту и башти његовој. Овај мали запис биће њему као оружје и штит који ће га оградити од свих невоља. Никакав противник неће се приближити кроз њих, јер је сила ових речи ве-лика и чудесна. Нека вас чува Господ и архистратиг Михаило!’
Ето шта ми је испричао свети анђео Божији. Затим ме је одвео на гору Еле-онску, а онда, оставивши ме, узлетео на небо. Ја сам се много удивио и прославио Бога и архистратига Михаила.

Таква је прича коју сам нашао у дому Прохора, ученика Јована Богослова. Са-да чувши велико откровење јеванђелисте Јована Богослова, ми не треба да занемару-јемо наше спасење, не престајући да се трудимо у молитви, бдењу, коленопреклоње-њу, и да чинимо, не слабећи у добродетељи, милостињу у име Христа и у име архи-стратига Михаила, да би смо избегли вечне муке и нашли милост у Бога. Ако же-лиш да се заштитиш од свих недаћа и искушења, ако желиш да своју трпезу учи-ниш благословеном, тада напиши по свим угловима свога дома, како унутрашњим тако и спољашњим, име архистратига Михаила, и благодат и милост Божија сићи ће на трпезу у име архистратига Михаила. Амин.”

Преузето из часописа
Пут, Истина и Живот
бр. 3-4/2003.



Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети
Недељу дана пред Ускрс

Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!” Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”. Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.

,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде"

Јутрос, после завршетка Свете литургије месни свештеник изађе испред царских двери и поче беседити. ,,Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде"(Марко 8,34) У целој беседи посебну ми је пажњу привукла следећа прича.
Био један човек који се стално жалио Богу у молитви на крст који му је Дао, њему је тај крст изгледао врло тежак и тако се он свакога дана молио да му Бог Допусти да замени свој крст. Једнога дана Бог Одлучи да му Услиши молитву и Посла му анђела, који је човека узео и пренео до једне собе. У тој соби је било много различитих крстова, неки мањи, неки већи, неки лакши, неки тежи. Тада анђео рече човеку да изабере крст који му одговара. Човек је пажљиво ишао од крста до крста, гледао, меркао. После дугог пробирања на крају се одлучио за један, позове анђела и каже му: ,,Ево, овај ми одговара!" Анђео му тада рече да је изабрао баш исти онај који је имао и раније.

Ето драга браћо и сестре, како Бог увек Зна шта је најбоље за нас и шта можемо да поднесемо, а шта не. Не жалите се на свој крст, већ га са радошћу узмите и пођите за нашим Господом Исусом Христом.



Свети мученик Маврикије и седамдесет војника
У време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!” Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним, и вечном славом!” Када их цар укореваше што су презрели част војничку, дату им од њега, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!” Тада цар нареди, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу, о мучитељу, и послао си напред пред нама Фотина, војника Христова”. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато, обнажише, привезаше за дрвеће и намазаше медом, да их комарци, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радује с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године.

Многи мученици у Евгенији, близу Цариграда
У време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живих на небесима”. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I диван храм у XII веку.

Преподобни Таласије и Лимније
Пустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом.

Свети Папије Јерапољски
Ученик светих апостол и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом, о четири Марије и браћи Господњој, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње.

Исусова молитва

- Ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Та света чудотворна молитва гласи:

Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну)

- Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка, или у краћем облику:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну)

- Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст).

- И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16).

- Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога-ну"

- Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана
Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије.
Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени.
"Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима.
Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег".
Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили "
Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем.
И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе"
"Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију.
"Какав 6и живот ти жељела?", упита жена.
Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!"
На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!"
Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице?
Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин."
И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!."
Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса.
Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку.
После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан!
Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету".
Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?"
"Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог".
Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!".
У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила.
Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)".

- Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,17). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, момилуј нас грешне.

П.С.
Препоручио бих свима да погледају филм ,,Острво", душекористан је.


Преподобни Павле Тивејски
Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: „Тешко мени, децо моја, грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла - у Рају!” Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.

Преподобни Јован Кушчник
Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.

Преподобни Гаврил Лесновски
Словен и друг светог Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи дивни храм на том месту подигао је цар Душанов војвода Јован Оливер. Свети Гаврил упокојио се у Господу крајем X века.

Свети мученик Пансофије
Син александријског проконзула Нила. Напустио част и богатство светско и млад се замонашио. Подвизавао се 27 година тврдо и уздизао дух свој ка вишњем свету. У време Декија би довучен пред суд, где би шибан за име Христово, док у великим мукама не предаде дух свој Богу.