петак, 17. децембар 2010.

Рај и пакао

Човек умире и одлази на небо.
Анђели му кажу:
- Одвешћемо те у Рај, али прво да ти покажемо Пакао.
Одводе га на место са великом средишњом посудом пуном кашасте хране. Око посуде су јадне и гладне особе. Свака од њих има кашику дугачку по три метра. Храну могу добавити, али је, због дужине кашике, не могу принети устима. И тако, ове патетичне особе гладују поред изобиља хране.
Затим га анђели одводе у Рај.
На његово изненађење угледа исту сцену. Поново гигантска посуда са храном, поново људи са кашикама од три метра. Само, ови су задовољни, срећни, насмејани и здрави.
- Зашто? У чему је разлика да су ови људи срећни и сити? – упитао је анђеле.
- Па зар не видиш? – упитали су га.
Када је пажљиво погледао, приметио је да свака особа храни кашиком суседну.
- Овде људи хране једни друге. Они су научили пут љубави...

уторак, 14. децембар 2010.

Свети Ратник (Димитрије Солунски)

Свети Ратник (Димитрије Солунски) - Чудо


Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах. постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.