О бројаницама

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају симболички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми овце Доброг Пастира Господа Христа, који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти.

Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворица. По старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

Како се молимо помоћу бројаница

Поред молитава које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве, како нам ум не би лутао.

Како почети молитву


Ставши на уобичајено место где се молимо Богу, прекрстимо се и сабравши мисли, узмемо левом руком чворић бројанице држећи га између палца и кажипрста. Полако и сталожено, са потпуном сабраношћу ума, почнемо изговарати речи: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА! Узимајући палцем и кажипрстом наредни чворић на бројаницама поново изговарамо речи молитве, не одвајајући ум свој од њих, и тако редом онолико пута колико смо себи одредили правило, односно колико нам је наш свештеник код кога се исповедамо и причешћујемо одредио.

Осим горе наведених речи молитве којима се обраћамо Спаситељу нашем, још се користе молитве којима се молимо Пресветој Богородици: ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА! или своме светитељу кога славимо као Крсну славу: СВЕТИ (име светитеља), МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!

Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње и свој народ, и то тако што на првом чворићу бројанице изговарамо следеће речи: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (или слуге, слушкињу,народ) СВОГА (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога или оних за које се молимо, већ говоримо: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ (имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

Исусова молитва је најважнија молитва сваког хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге молитве. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срца низводи Божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси Бозански мир.

Молитва на бројанице може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоницама, приликом шетње или чак неког разговора у коме не учествујемо.

Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом, тихо се молећи док не заспу. Ујутро када се пробуде одмах се лате бројанице и тако започну свој дан са молитвом.

Укратко речено, Исусовом молитвом можемо се молити увек и свугде а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Зато не занемарујмо могућност да се Богу молимо, већ напротив, привлачимо милост и благодат Божју на себе и ближње своје за које се молимо и са којима живимо или смо живели. АМИН.

Преузето са сајта манастира Лепавина.

Свети мученица Гликерија
Кћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој, настани се Гликерија у Трајанопољу у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама), Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада”. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади, отвори тамницу и зачуди се, кад је виде здраву, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије, видевши то чудо, и сам исповеди Христа Господа, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња, она хваљаше Господа спомињући чудо на три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове, и помоливши се Богу, ова света дева предаде душу своју Господу, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро, којим се лечаху болесници од најтежих болести.

Свети мученик Александар
Словен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да по царевој наредби ода почаст идолима римским, због чега би дат капетану Тиверијану, да га или усаветује, да се одрекне Христа, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања Александру се више пута јављао ангел Божји блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту, званом Карасура, мученик створи чудо молитвом; наиме, када жеђ досади и њему и војницима, који га праћаху, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан, да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом, виде светле ангеле Божје унаоколо, и уплаши се, и клону му рука. Упита га Александар, зашто му клону рука, а он рече, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом Александар се помоли Богу, да одступе ангели, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет.

Преподобни Јован, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски
Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028., а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере, која је морем дошла у манастир.