ПОВЕСТ О ЗОЈИ

ПОВЕСТ О ЗОЈИ

Истинити догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана

града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.



У Граду Кујбишеву живела је породица: благочестива мати и њена ћерка Зоја. Увече на Нову годину (31. децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је ћерка истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.

Гости се беху скупили, Зојин вереник по имену Николај још није дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону Светог Николаја Чудотворца са зида и рекла: ,,Узећу овог Николаја и идем да с Њим играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. ,,Ако има Бога, Он ће ме казнити", одговорила је она.

Почела је да игра, окренула круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа. Весеље се претвори у ужас. Сви у страху побегоше из собе, само Зоја остаде да стоји са иконом Св. Николаја, притиснутом на грудима, скамењена и хладна као мрамор.

Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле ињекција, које су хтели да јој дају, ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њенога тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али срце је куцало. - Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...

Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана. Њена вера и милосрђе Божје, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.

Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали издалека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 И 30 година) оседели су од узаса када би око поноћи Зоја почињала страшно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.

- Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! - викала је Зоја.

О свему сто се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино,

Патријарх је одговорио: - Ко је казнио, тај ће и да помилује!

Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:

- познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.

- свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.

- јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приступио у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и одслужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: ,,Сада треба чекати знамења у Велики дан (то јесте на Празник Васкрсења Христовога). Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"

- Митрополит Николај, који је такође одслужио молебан и рекао да ,,ново знамење треба чекати у Велики дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.

Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великог поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећи пут, на сам дан Благовести, дежурни су га пустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи:,,Но, јеси ли се уморила од стајања?"

Прошло је неко време, а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било... Сви су убеђени да је то био сам Свети Никола. Тако је Зоја престајала четири месеца (128 дана) до самога Васкрса, који је те године пао 23. априла (6. маја по новом календару). У ноћи Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује:,,Молите се!" Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају:,,Зашто тако страшно вичес?" Уследио је одговор: ,,Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!" Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али је она наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безаконима.

,,Како си досад жива остала? Ко те је хранио?", питали су је. ,,Голубови, голубови су ме хранили", био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божјег, милостивог Николаја Чудотворца, као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.

Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву с покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили. Са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући Зојине речи: ,,Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"

На Васкрс, трећег дана, Зоја је отисла Господу, прошавси тежак пут 128-дневног стајања пред лицем Господњим ради искупљена свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући већни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. И само име девојчино Зоја (на грчком ,,зои") значи - живот. Амин.

Напомена:
У совјетској штампи онога времена такође је било саопштења о Зојином случају. Одговарајући на писма која су стизала у редакцију чувеног листа, неки умишљени научник потврдио је да догађај са Зојом заиста није умишљен, али је притом изјавио да је у питању врста укочености досад још непозната науци. Неистинитост овакаве претпоставке је очигледна: јер прво, код укочености, тј. обамрлости нема такве камене отврдлости коже, па зато лекари могу болеснику да дају ињекцију; друго, обамрлога је могуће преносити са места на место, те он лежи, док је Зоја само стајала, и то стајала толико колико обични људи нису у стању да стоје, притом је нису могли померити са места; треће, обамрлост сама по себи не обраћа човека Богу и не доноси откровење с Неба, а у Зојином случају не само да су се хиљаде људи обратили вери у Бога, него су своју веру јавили делима, тј. крстили су се и постали морални; не само да су признали да Бога има, него су постали Хришћани. Јасно је да узрок томе није била обамрлост, него деловање самог Бога: Он чудима утврђује веру, да би избавио људе од греха и од казне за грехе.



Свети апостоли Аристарх, Пуд и Трофим
Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дап 19, 29; Кол 4, 10 ; Фил 24). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише апостол Павле: „Поздравља вас Аристарх који је сужањ са мном” (Кол 4, 10). А у посланици Филимону назива Павле Аристарха „Сарадницима мојим” (Фил 1, 24), заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Апостол Павле га спомиње једанпут (2. Тм 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дап 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише апостол Павле: ”Трофима оставих у Милиту болесна” (3. Тм 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

Свети мученик Сава Готски
У готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин”. Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром, говорећи: „Тај нити може штетити, нити користити!” Друге године пак о Васкрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу Пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека, војници га хтедоше успут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада свети Сава у својој тридесет првој години, 372. године.

Свете мученице Василиса и Анастасија
Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.