уторак, 02. фебруар 2010.

Монах и вук

Манастир, монах, вук и гавран. Као да је реч о бајци, али прича је стварна. Далеко од сурове цивилизације, под окриљем божијег благослова живи једини монах, и то у друштву вучице Алфе, припитомљеног гаврана и сокола.


И папагај Ара често је део ове чудне али веселе дружине која потврђује да љубав спаја и неспојиво. Ко је до сада вука или гаврана сврставао у дивље животиње необичне ћуди, разувериће га прича јеромонаха Амвросија.

На 32. километру од Ивањице, у живописном селу Ковиље где је природа нетакнута, сачувана у изворној лепоти која путнике намернике остави без даха, налази се манастир Светих архангела Михаила и Гаврила. Манастир је два века чекао свог монаха. И он је дошао. Да ли вера и љубав чине чуда или је реч о случајности, али монах Амвросије припитомио је вука и гаврана, кога учи да говори. Свакодневно друштво му прави и соко који најрадије време проводи на монаховом рамену, а прикључи се и папагај Ара како би дружина била комплетна. Сви су ту, без окова, кавеза, жице и ограде. Живе на слободи која их је везала јаче од било каквих стега.

- То је материјални доказ да постоји нешто јако што ти даје снагу и може да ти дуне ветар у крила, да живиш слободно - каже монах.

Увек насмејан и добро расположен, јеромонах Амвросије разбија устаљену слику повучених, тихих и неретко намрштених монаха који комуницирају искључиво путем молитви и монашких обреда. Амвросије је другачији. Дружи се са животињама. Људи кажу да животиња може да осети све оно што човек не може. Кажу и да животиње неће прићи човеку који има лоше мисли. Овом монаху шестомесечна вучица једе из руке.

- Вучица је са мном пола године. Одгајам је од самог рођења. Имала је можда петнаестак дана када су ми је неки људи донели. Јела је на цуцлу млеко. Борила се за живот и, ево, сад је већ велика. Чим се мало опоравила и одрасла, пустио сам је на слободу. Нисам могао да издржим размишљајући како је овде можда спутана. И јако сам био тужан, уверен да се неће вратити. Али она је била у шуми, уживала, трчала и опет дошла мени. Од тада је ту, са мном, увек ме прати у стопу - прича монах Амвросије.

Ретко говори о животу пре Бога, каже да је волео музику, а сада овде ужива у сопственом миру, благостању и лепоти. Воли животиње, али и оне њега. И гавран је припитомљен али слободан. С времена на време „оде на турнеју”, али се увек врати.

- Баш када помислим да нас је напустио и да се неће вратити, он долети. Слети ми на руку и мирује. Уживам да га посматрам - каже монах.

Иако је у овој парохији мештана све мање због велике миграције становништва у градске средине, лепота манастира из 12. века је неоспорна.

Изграђен је у стени поред реке. Манастирски комплекс чине две цркве. Прва је посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, а друга светом Николи. Црква посвећена светим архангелима смештена је у пећинском делу стене. Први пут се помиње 1606. године у Крушевачком поменику. Рашки митрополит Гаврило обновио је манастир 1644. године и остао у њему све до избора за патријарха. Тада је изграђена црква Светог Николе, која је већих димензија од цркве посвећене светим архангелима.

Манастир је имао изузетан значај као културни и духовни центар овог краја. Овде је отворена једна од најстаријих школа у Србији, године 1867. Постојала је и школа за будуће свештенике. Од 1813. године манастир је вршио активну функцију редовне парохијске цркве.

Репортажу коју је направио РТС о монаху Амвросију можете погледати на ју тјубу.
Извор: Блиц



Преподобни Јевтимије Велики
Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: „Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд”. Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: „Дрво које се често пресађује, не доноси плода”. Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: „Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама”. Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости.Упокојио се 473. године.

Свети мученици Енен, Нирен и Пен
Сматрају се првим мученицима словенским, који се помињу у историји. Називају се Скитима, и ученицима светог апостола Андреје. Пострадали за веру од својих незнабожачких суседа с десне стране Дунава, близу Варне. Везани на леду, они се замрзоше, и упокојише у Господу.

Нема коментара:

Постави коментар