Разговарају близанци у мамином стомаку:
- Верујеш ли у живот после рођења?
- Наравно, сигурно постоји нешто након рођења.
- То је глупост. Нема живота после рођења. Како би тај живот
уопште изгледао?
- Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више светла и да
ћемо моћи да ходамо и једемо својим устима ...
- То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће трчати и јести
својим устима, зато имамо пупчану врпцу. Кажем ти, после
рођења нема живота .
- Пупчана врпца је прекратка. Уверен сам да постоји нешто
после рођења. Нешто сасвим другачије од овога што живимо сада.
- Али нико се није вратио одатле. Живот се после рођења завршава.
Осим тога живот није ништа друго до постојање у уској и мрачној околини.
- Па не знам баш тачно како изгледа живот после рођења, али ћемо,
у сваком случају срести нашу маму. Она ће затим бринути о нама.
- Мама? Ти верујеш у маму? Па где би, по твоме мишљењу
она била?
- Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо живи, без ње не би
уопште постојали.
- Не верујем. Маму нисам никада видео, зато је јасно да не
постоји.
- Да, могуће је, али понекад, кад смо потпуно мирни, можемо је
чути како пева и милује наш свет. Знаш, уверен сам да живот после
рођења заправо тек започиње...
Свети Владика Николај Велимировић
ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР
Свети мученици Ермил и Стратоник
Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек” (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.
Свети Јаков, епископ нисибијски
Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.
Преподобни Максим Капсокалива
У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу”. Представио се Господу 1320. године.
Сјајно!
ОдговориИзбриши