Легенда о немој цркви

Прво ћу објавити 3 приче које су ми админи избрисали.

Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј) (1876-1945)

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше..

.. ,,Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму… Анђео га погледа тужног лица.
-Желиш да знаш?.. Погледај…
Далеко доле видео се велики храм.
Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.
Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.
Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу читач нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!

На клиросу је диригент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
,,Аха, хор ћу сигурно чути…" - помислио је старац.
диригент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.
Било је сасвим чудно гледати: диригент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. ,,Шта је ово?" - помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и друштвених положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.

Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

,,Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!.."
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли:
,,Тешко разочарање! Како сам лоше трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…"

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: ,,Ах како је добра Дуња!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?"

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. –
Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми… Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..

У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку.
Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
- Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.


Свети мученик Полиевкт

Град Мелитина јерменска много је наквашена крвљу хришћанском као и сва земља Јерменска. Но прва крв за Христа у овоме граду беше крв светог Полиевкта, просута око 259. године у време царовања Валеријанова. Беху у том граду два пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када изађе заповест царева о гоњењу Хришћана, Неарх се припремаше за смрт но беше у великој тузи што није успео да свога друга Полиевкта преведе у праву веру. Када Полиевкт сазна узрок туге Неархове, он обећа прећи у веру. Сутрадан исприча он Неарху свој сан; јавио му се беше сам Господ у светлости, скинуо с њега старо одело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатоме коњу. Затим Полиевкт оде у град, исцепа цареву заповест о мучењу хришћана и полупа многе идолске кипове. Би мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледа он Неарха у гомили света и радосно му викне: „Спасавај се, драги мој друже! Сети се завета љубави међу нама утврђенога!” И Неарх свети доцније сконча као мученик за Христа у огњу. Празнични му је спомен 22. априла.

Преподобни Евстратије

Од Тарса. Велики испосник и молитвеник. За седамдесет пет година у манастиру није легао на леву страну да спава но увек на десну. За време службе Божје од почетка до краја у себи говорио: „Господи помилуј!” Умро је у својој деведесет петој години.

Свети Филип, митрополит московски

Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: „Нико не може два господара служити”, и уплаши се од тих речи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто време, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено место митрополита московског 1566. године. Но не могаше свети човек гледати равнодушно грозоте грознога цара, него га саветоваше и неустрашиво изобличаваше. Цар нађе лажне сведоке против Филипа, збаци овога и нареди те га обуку у просту одрпану монашку расу, па га затвори у Тверу. Скуратов, један повереник царев, дође у ћелију Филипову и удави га јастуком. Но ускоро злом смрћу свршише сви они који беху против Филипа. А после неколико година тело светитеља нађе се читаво, и неиструлело, и мирисно, и би пренето у Соловецки манастир.


Опет са Вама, Ваш СуперСрбин1234