Житије Св. кнеза Лазара

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару", као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје".

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ".

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...".

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Текст преузет са сајта СПЦ

НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА У МАНАСТИРУ РАВАНИЦА (код Ћуприје)

Библију је писао савршени ум

БИБЛИЈУ ЈЕ ПИСАО САВРШЕНИ УМ
Научни доказ


Још пре сто година Иван Пањин је необориво доказао да Свето писмо није начинила људска интелигенција - али зашто се о томе ћути?

Лист Њујорк Сан је крајем 19. века дао доста простора о расправи о истинитости хришћанства, па је објавио и текст потписан иницијалима В.Р.Л. који је хришћанство осуђивао и на крају изазивао ,,некога од шампиона хришћанства" да понуди чињенице у одбрану те вере. Тај број новина случајно је доспео у руке Ивана Пањина, Руса који је био настањен у Канади и бившег анархисте који се преобратио у правог верника. Он се годинама, трпећи оскудицу, био посветио откривању нумеричких карактеристика Библије. Био је доктор математике, а једино средство су му били, у оно доба, оловка и папир.


Пањин је изворне текстове Старог завета - на хебрејском и Новог завета - на грчком даноноћно подвргавао прорачунима и открио да постоје математичке законитости које се доследно исказују у целој Библији, у сваком њеном делу и у њеној целокупности, а оне су тако савршено уграђене да то, очито, није могао учинити ни највећи људски ум, а ни најмоћнији данашњи рачунари.
Пањин је показао да је Библија плод Божанског Духа који се исказивао кроз записиваче - од оних старозаветних, па до Исусових апостола - и да је целина грађена тако да сваки део има своје место одређено оним што му претходи и оним што му следи. О свему томе он је написао и неколико књига.
Али, пустимо Пањину да вам сам изложи делић свог открића, заправо онај који је обелоданио читаоцима Њујорк сана. Он је, наиме, редакцији послао допис следеће садржине, који је објављен новембра 1899..

САВРШЕНИ СИСТЕМ

,,Господине, у данашњем броју магазина ,,Сан" господин В.Р.Л. позива да му се предоче неке чињенице о исправности хришћанства. Износим само неке чињенице:


1. Првих 17 стихова Новог завета садрже Христов родослов. Он се састоји из два главна дела: стихови 1-11 покривају период од Аврама, оца изабраног народа, до РОПСТВА, кад су они нестали као независан народ. Стихови 12-17 покривају период од ропства до обећаног Спаситеља, Христа. Испитајмо први део овог родослова.
Његов речник има 49 речи или 7*(пута)7. Овај број је сам седам (особина 1) седмица (особина 2), а збир његових чиниоца су 2 седмице (особина 3). Од ових 49 речи, 28 или 4 седмице почињу самогласником, 21 или 3 седмице почињу сугласником (особина 4).
Опет: ових 49 речи тог речника имају 266 слова, или 7*2*19. Овај број је по себи 38 седмица (особина 5), а збир његових чинилаца је 28, или 4 седмице (особина 6), док је збир његових цифара 14, или 2 семице (особина 7). Од ових 266 слова, штавише, 140 или 20 семица су самогласници, а 126 или 18 седмица су сугласници (особина 8).




То ће рећи: управо као што је број речи у том речнику садржалац броја 7, тако је и број његових слова садржалац броја 7, управо као што је збир чинилаца броја речи садржалац броја 7, тако је и збир чинилаца броја његових слова садржалац броја 7. И управо као што је број речи подељен између самогласничких речи и сугласничких речи бројем 7, тако је и њихов број слова подељен између самогласника и сугласника седмицама.
Опет, од ових 49 речи, 35 или 5 седмица јављају се више од једном у том пасусу; а 14 или 2 седмице, јављају се само једном (особина 9); седам њих се јавља у више од једног облика, а 42 или 6 седмица јављају се само у једном облику (особина 10). А међу деловима текста 49 речи су подељене овако: 42 или 6 седмица су именице, 7 нису именице (особина 11). Од именица, 35 или 5 седмица су властите именице, а 7 су заједниčке именице (особина 12). Од властитих именица 28 су мушки преци Христа, а 7 нису (особина 13)...

ПРСТЕН У ПРСТЕНУ

Ово набрајање нумеричких феномена ових 11 стихова не почиње да буде исцрпиво, али је довољно показано да се објасни да је овај део родослова конструисан по једном разрађеном плану седмица.
Окренимо се сад родослову као целини. Нећу замарати говорећи о свим његовим нумеричким феноменима - биле би потребне читаве странице. Указаћу на само једну особину. Нови завет писан је на грчком језику. Грци нису имали одвојене симболе за изражаванје бројева, које би одговарале нашим арапским бројевима, већ уместо тога су користили слова свога алфабета: управо као што су Јевреји, на чијем је језику написан Стари завет, користили у исту сврху своја. Према томе, 24 грчка слова представљају следеће бројеве: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 ,20, 30, 40, 50, 60, 70, 80, 90 ,100 ,200 ,300 ,400 ,500 ,600 ,700 ,800.


Свако грчко је тако један збир у аритметици, добијен додавањем бројева представљених тим словима, или њиховим нумеричким вредностима. Сад речник целог родослова има 72 речи. Ако напишемо његове нумеричке вредности преко сваке од тих 72 речи и саберемо их, добијамо њихов збир 42.364 или 6052 седмице, дистрибуиране само у следеће алфабетске групе:

- алфа-бета имају 9.821 или 1.403 седмице
- гама-делта имају 1.904 или 272 седмица
- ета-зета имају 3.703 или 529 седмица
- тхета-ро имају 19.264 или 2.752 седмице
- сигма-кси имају 7.672 или 1.096 седмица

Али, нумеричка вредност 10 слова коришћених за прављење ових група је 931, или 7*7*19, што је садржилац не само броја 7, већ и 7 седмица.
Нека господин В.Р.Л. започне да пише неких 300 речи интелигентно као што то чини овај родослов и репродукује неке нумеричке феномене сличне врсте. Ако то учини за шест месеци, заиста ће учинити чудо. Претпоставимо да је Матеј направио тај подвиг за месец дана.
2. Други део овог поглавља, стихови 18-25, односи се на рођење Христа. Он се састоји од 161 речи, или 23 седмице, које се јављају у 105 облика или 15 седмица, са речником од 77 речи или 11 седмица. Овде анђео говори Јосифу.
У складу са тим, од тих 77 речи, анђео користи 28 или 4 седмице. Од 105 облика он користи 35 или 5 седмица. Нумеричка вредност речника (различитих речи) је 52.605 или 7.515 седмица, а форми (укупно речи) је 65.249 или 9.347 седмица.
Ово набрајање само почиње такорећи да дотиче површину нумерике овог поглаваа. Али, овде је нарочито вредно пажње чињеница да анђелов говор такође има једну шему седмица, што га чини неком врстом прстена у прстену, круга у кругу.
Ако господин В.Р.Л. може написати сличан пасус од 161 речи са истом шемом само седмица (мада овде има и неколико других), за неке три године, он ће учинити још веће чудо. Претпоставимо да је Матеј остварио тај подвиг за само шест месеци.

БОЖАНСТВЕНО МНОШТВО СЕДМИЦА



3. Друго поглавље Матеја говори о Исусовом детињству. Његов фонд речи има 161 реч или 23 седмице, са 896 слова или 128 седмица, и 238 форми или 34 седмице. Нумеричка вредност фонда речи је 123.529 или 17.647 седмица, форми 166.985 или 23.855 седмица, и тако даље кроз странице набрајања.
Ово поглавље има најмање четири логичка дела, и сваки део показује сам за себе исте феномене који се налазе у поглављу као целини. Тако првих шест стихова имају фонд од 56 речи, или 8 седмица, и тако даље, све по истој шеми састављеној од семица. Ту има неких говора. Ирод говори, мудраци говоре, анђео говори. Али су овде нумерички феномени тако исказани да, мада има такорећи бројних прстенова унутар прстенова и кругова унутар кругова, сваки је савршен за себе иако формирају све време само део остатка.
Ако господин В.Р.Л. може написати поглавље као што је ово, исто онако природно као што Матеј пише, али садржећи у неких 500 речи толико много испреплетених а ипак складних нумеричких особина, у рецимо преосталом делу свог живота - колико год да је он сад стар, или ономе којем се нада, ако он то уопште овако постигне то ће бити заиста чудо над чудима. Узмимо да је Матеј постигао тај подвиг за три године.

4. Нема, међутим, ниједног дела од стотина оних у Јеванђељу по Матеју који није конструисан на тачно исти начин. Само са сваким додатим пасусом тешкоћа таквог конструисања расте не аритметичком, већ геометријском прогресијом, јер он успева да напише све делове тако да развија константно фиксне везе са оним што је било пре и са оним што иде после. Тако би било лако показати да би господину В.Р.Л. било потребно неколико векова да напише књигу као што је Матеј. Колико је то требало Матеју, писац не зна, али како је он то успео да уради између Христовог распећа, 30. године наше ере (његово јеванђеље није могло бити написано раније), и уништења Јерусалима 70. године (а јеванђеље није могло бити написано касније), то нека објасне господин В.Р.Л. и његови истомишљеници.
Како год било, Матеј је то урадио и тако имамо једног чудесног нечувеног књижевног, математичког уметника, без премца, који се једва може и замислити. Ово је прва чинњеница о којој треба да размишља господин В.Р.Л.



СВЕ КЊИГЕ ИСТЕ СТРУКТУРЕ

Једна друга чињеница још је важнија. У самом првом одељку, родослову о којем смо говорили, речи које се не налазе нигде другде у Новом завету јављају се 42 пута или шест седмица и имају 126 слова, што је 7*6*3, где су оба ова броја садржатељи не само седмица, већ и 6 седмица - да наведемо само две од многих нумеричких карактеристика ових речи.
Али, како је Матеј знао, кад је планирао ову шему за ове речи (чија је једина карактеристика то да се не јављају нигде другде у Новом завету), да се оне неће наћи у других 26 књига. Да их неће користити осталих седам новозаветних писаца, осим ако не претпоставимо немугућу хипотезу да се сложио са њима у погледу тог ефекта, он је морао имати пред собом остатак Новог завета када је писао своју књигу. По свему томе, Јеванђеље по Матеју онда је писано последње.
Пањин затим показује да су све књиге и њихови делови и Старог и Новог завета писани по истом овом принципу, као и да је стога свака од њих морала бити писана после осталих 65 књига (што је, наравно, апсурдно), да би могла испуњавати нумеричке захтеве такве структуре.
Из свега тога, као и из безброј других нумеричких феномена који се на невероватан начин провлаче кроз Библију, Пањин је доказао да Свето писмо не може бити резултат људског ума, и позива најеминентније научнике свог времена да га побију, чак и пред грађанским судом који би утврдио да ли би било који човек могао написати такву књигу.
Погађате, остао је без противника, а после тога се ни В.Р.Л. више никада није јављао до дан-данас. А, ако погледамо данашњицу - зашто се о овоме овако ћути, то можемо само да нагађамо. . .

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР


Свети Митрофан, први патријарх цариградски
Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!” И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

Свети мученик Конкордије
Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан
Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог
Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

Свештеномученик Астије, епископ драчки
Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

Свете Марта и Марија
Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.

Света Ћирилица

Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комуистима, што су задржали Ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од праволавних. Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове српске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви српски народ и навући проклетство од Св. Саве. Не, ако Бога знате, господо српка, ако сте и учени, будите паметни.
Свети владика Николај Велимировић





Преподобни Исакије исповедник
У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!” Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен”. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

Света Макрина
Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку после премногих страдања за веру Христову.